UKUS SAMOCE

Kad je covek sam i kad se samo sa samocom druzi

Kad zagrize usnuu momentu bola, jer nikog nemada ruku pruzi

I pise stihove o ljubavi u pokusaju da popuni sve te praznine

znajuci da je od svega daleko preziruc sve te daljine.

Jer u grudima gori toplota koja se nema kome dati,

jer na usnama ostaju zaledjene reci, koje niko ne znaa a trebao bi znati, 

jer u oku umire vera ljubav, koju nema ko da drazi

jer u  mraku i ptice umiru, verujte istina, nisu to lazi,

a samoca zaista nista drugo nije do prazna soba puna tame

i mi tumaramo udarajuci u zidove, tako je za sve ljude same.

koji u kosmaru ovoga zivota ocajnicki izlaz iz ove sobe traze

ne shvatajuci kako i zasto, pravila srece za njih ne vaze.

Teska stvar i ne bas svi, sve ovo mogu da razume

jer covek koji sve ovo osetio nije, ni razumeti  nece da ume.

Razumeti nece suzu u oku, niti razumeti u bolu bol

kada je covek zivotom bogat, a oseca se tako go

Razumeti nece setu na celu, niti tugom ispunjene dzepove

i kada se zivi u svetu tame, gledajuci y tudje suncane svetove.

A verujte zaista bi mi dragobilo da oni sto ne razumeju negde postoje

ljudi koji neznaju samoca sta je i nisu osetili njen ukus i njene boje.

Jer samoca je najgora kletva kojom bi covek coveka mogao prokleti

oh zaista postoje bica koja drugima mogu i dusu uzeti

i mrzeti toliko jako, navodeci naivne da probaju zabranjeno voce

koje ce kasnije platiti gorkim ukusom samoce.

Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=161457