moji ljubimci
Moj macak Srecko kada je bio mali i ada je usao u nas dom.
a ovo je mali Meda od 3 meseca
a ovo kada su spavali zajedno dok je Meda bio mali
Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=203529
volite svoje bliznje
Zlo uvek nastaje tamo gde nema dovoljno ljubavi. Masta i moc identifikacije nisu nista drugo do oblici ljubavi. Ako postoji nesto kao savet, to je da vlimo svoje bliznje, i one slabe, i one besprizorne, i da ne treba ih osudjivati. Ako neko govori lose o knjizi ili umetnickom delu koje volimo, uzaludno je da se bunimo ili da pokusavamo da branimo knjigu. Treba ostati odan svojoj ljubavi i otvoreno je izrazavati ali se ne treba svadjati zbog onoga sto se voli. Nema koisti od toga. pesnicka dela nemaju nikavu potrebu za objasnjenjem ili odbranom, ona su izuzetno strpljiva i znaju da cekaju; ako nesto vrede, zivece. Cak i kada se radi o smrti. Smrt je slatka ako o njoj tako mislimo, ako je prihvatimo kao jedan vid velike, vecne ljubavi i preobrazaja, a pogotovu ako je ona i jedino spasenje covekove duse od jakih bolova zbog neke teske bolesti.
Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=203527
U CEMU MI SAMI GRESIMO
Mi sami gresimo kada ocekujemo da nam zivot pokloni ono sto treba sami u sebi da pronadjemo. Zelimo da nas zivot ima neki smisao ali zivot ima onoliko smisla koliko smo mi u stanju da mu damo. Buduci da covek nije savsen i da to ne moze da ucini sam, religija i filozofija su pokusale da prruze utesne odgovorre na ovo pitanje i oni svi vode do istog zakljuka;, smisao zivota je samo u ljubavi, koliko smo sposobni da volimo i da sebe dajemo, toliko ce nas zivot imati smisla.
Mi pokusavamo da nadjemo utehu u prirodi i razocarani smo, kazemo da je pasivna i apaticna. ali koliko mi imamo simpatija za tu prirodu? Nismo videli ni osetii koliko je tezak i njen zivot, kako od bube do drveta, svako bice mora da se bori, da radi, da se muci i odrice da bi postalo deo svega, da bi se povinovalo njegovim zakonima po cenu borbe i zrtava. I mi smo, znaci prema njoj bili apaticni i hladni.
Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=203508
ILUZIJA ZIVOTA ILI PROJEKCIJA ZIVOTA?
Da li je zivot, i uopste situacije, dogadjaji... iluzija, ili ti nasa licna projekcija istih, ili pak nesto sto je objektivno realno i van nase moci ovladavanja njima?
Ako ja mogu da projektujem moj zivot, onda to cinim samo onim sto imam, a jedino cime se mogu pohvaliti je moje snalazenje u trenutnoj situaciji sredstvima koje trenutno imam. Posto je to veoma malo i kratko, a vreme je mnogo duze, sta onda. Onda nastupa masta u stvaranju iluzija a ponekad i bezanje u svet pisanja, citanja a ponajvise setanja. Ima li odgovora i nacina kako najbolje zaposliti svoje misli, jer su one glavni pokretac svega dobrog i lepog a isto tako runog i tuznog kod svakog pojedinca.
Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=203504
ZELIM DA ZIVIM ZA PISANJE I DA PISEM ZA ZIVOT
Za mudrog coveka, svaki novi dan znaci novi zivot. Danas pocinje moj novi zivot.
Covekov zadatak nije da napreze oci gledajuci u maglovite daljine, vec da se uhvati u kostac s onim sto mu se jasno ocrtava pred ocima (Tomas Karlajl). Trebalo bi se drzati zlatnog pravila: prema zakonu verovatnoce, nista se nece dogoditi. Gotovo sve ljudske brige i osecanja nezadovoljstva plod su ljudske maste i nemaju veze sa stvarnoscu. Analizirajte situaciju. Upitajte se kakvi su izgledi da se prema zakonu verovatnoce ostvare vase najcrnje slutnje. Neverovatno je kako brzo prihvatamo nedace, ukoliko to moramo i kako im se prilagodjavamo i posle na njih zaboravljamo. Tako je i drugacije ne moze biti. Najbolje je spremno privatiti ddatu situaciju. Prihvatanje je prvi korak prema savladavanju posledica bilo kakve nevolje. neizbezno ne mozemo izmeniti ni pobunom, ni gorcinom, ni besom,. Mozemo jedino da izmenimo sami sebe i da upropastimo zivot sebi i svojim bliznjima. o kada bismo znali da se poput drveca i zivotinja suprotstavimo noci, oluji i nesreci, gladi, ponizenju i ruglu. Ne bih se brinula ni onda kada bih izgubila sve sto imam, sto se tice svega materijalnog, jer ne shvatam sto bih stalnim brigama mogla da dobijem. U svakom poslu dajem sve od sebe i radim najbolje sto mogu, a rezultat, pun poverenja prepustam sudbini. kada osetim da vise ne mogu da upravjam dogadjajima, dopustim dogadjajima da upravjaju sami sobom. Kada se nadjem u teskoj situaciji, cinim sve da se iz nje izvuccem. Ukoliko izlaza nema, mirim se sa situacijom. Pokusavam sve cesce da ne brinem o buducnosti, jer je tesko coveku da predvidi sta ce se dogoditi. Mnogo jee cinilaca koji deuju na covekovu buducnost. Nikome nije poznato kako se oni aktiviraju, niko ne moze da prodre u njiovu sustinu. Zbog cega bismo onda brinuli?
Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=203421
