U CEMU MI SAMI GRESIMO

          Mi sami gresimo kada ocekujemo da nam zivot pokloni ono sto treba sami u sebi da pronadjemo. Zelimo da nas zivot ima neki smisao ali zivot ima onoliko smisla koliko smo mi u stanju da mu damo. Buduci da covek nije savsen i da to ne moze da ucini sam, religija i filozofija su pokusale da prruze utesne odgovorre na ovo pitanje i oni svi vode do istog zakljuka;, smisao zivota je samo u ljubavi, koliko smo sposobni da volimo i da sebe dajemo, toliko ce nas zivot imati smisla.

        Mi pokusavamo da nadjemo utehu u prirodi i razocarani smo, kazemo da je pasivna i apaticna. ali koliko mi imamo simpatija za tu prirodu? Nismo videli ni osetii koliko je tezak i njen zivot, kako od bube do drveta, svako bice mora da se bori, da radi, da se muci i odrice da bi postalo deo svega, da bi se povinovalo njegovim zakonima po cenu borbe i zrtava. I mi smo, znaci prema njoj bili apaticni i hladni.

Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=203508