CETIRI LJUBAVNA PISMA

      O nekim stvarima ne treba mnogo pricati. Reci ponekad mogu da najdublje emocije pretvore u plitke ili da ih probodu kao sto se cini ciodom sa divljim leptirima. Oni, zbunjeni i prekinuti u velicanstvenom letu, postaju tada oronuli suveniri onoga sto se nekada kretalo i bojilo bazduh poput svile. Bolje je zamisljati.

      Zamisliti muziku kako svira, svetlost koja kroz oblake pada na ulicu, rano ujutru i miris ostrva, koji nas prati dok idemo da pronadjemo prodavnicu. Zamisliti da nema niceg ruznog na svetu i da hodamo kao zivi dokaz cuda, stopalima jedva dodirujuci stazu i s osmehom na licu, dok na hiljade ptica peva na nebu. Zamisliti dobrotu kako iz nas tece u gradski vazduh i automobile koji usporavaju, da bi vozaci otvorili prozore i udisali tezak miris poput onog kakav imaju bele svece i svez lan.Zamisliti jednu od bolesti sveta tajno isceljenu, muziku koja najavljuje vesti, uzdize se u alegru sa notama od radosti i smeha koji zvone dok otvaramo vrata.

Dok je posmatrala kako se zvezde okrecu, mislila je da vidi svu beznadeznost i zalost romanticne ljubavi. Tuzna i izbledela prica meseceve svetlosti i ushicenosti, spustahu se u neprestana siva razocaranja svakodnevice. Kako je raskos nakratko blistala, a kako su varljivost lepote, obecanja, hrabrosti i mladosti odzvanjale kao podsmeh praznih zvezda. Osecala je nemogucu ceznju i tugu iz sobe na dnu hodnika. Osecala je svoje suze na obrazima i gorki miris slomljenih grancica ruze. Gutala je knedle zaljenja kao purpurne cvetove, sa izgubljenom nadom u neku svoju srecu.

Nastavice se...

Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=156366